Iako nisam Seka Aleksić, reših da je ovo pravi trenutak da na razglas pružim podršku našim momcima. Igrala se u prvom delu sezone neka manje dopadljiva košarka. Menjalo se mnogo, nije nam se sviđalo. "Mrzli" smo se u iznuđenoj hali punoj kvalitetnih pojedinaca pristiglih sa svih strana menadžerskog sveta. Dobardan distanca razmagnetisala je navijački pol, nesviđanje je raslo. Kladila sam se da ne može dugo potrajati. Previše je harizmatičan Guša, uporan Strajin, kapitenski jak Šane. Ušli su u formu, uneli energiju i što je najbitnije igraju timsku igru. Postavljeni su temelji čajetinske prvoligaške košarke. Ne mogu svega da se setim, ali ću dugo pamtiti još jedno podizanje pehara bez uobičajene podrške zaspalih vukova i loše sprovedene ceremonije. Papić je "moj novi" Pero Marić, a jedinog crnca koga priznajem u timu je i dalje samo Rašo Smola.
U nove pobede,
Bloginja je budna!
U nove pobede,
Bloginja je budna!
RSS Feed
