Kada su me zamolili da napišem tekst o Košarkaškom klubu Zlatibor i svojim sećanjima na neke bitne utakmice, uspeo sam da se setim samo nekoliko njih. Više sam pamtio neke momente, atmosferu na tribinama i parketu. Dok sam premotavao svoja sećanja, shvatio sam da pišem tekst o klubu koji mi je doneo dosta radosti, strasti i pre svega o klubu koji me, kao navijača, nikada nije izneverio. Bilo je u toj našoj, čajetinskoj hali svega: i pobeda i poraza, ali ste uvek znali da će košarkaši "Zlatibora" svoj dres nositi časno i da se niko neće naigrati protiv njih. Iz ove perspektive tadašnji "Zlatibor" mi izgleda kao košarkaška reprezentacije Jugoslavije. Najbolji kad je to najpotrebnije! Bilo da se radilo o utakmicama u kojima se borio za opstanak ili vrh tabele. Najupečatljivija sezona za mene je bila čini mi se 94-95. Predvođeni trenerom Rakovićem, momci su davali sve od sebe na parketu, pobeđivali znatno skuplje timove, a kruna sezone je bila utakmica sa Crvenom Zvezdom u finalu Kupa Srbije ( ne zove se baš tako, al' ko mari ). Duško Pantović je, čini mi, se te sezone igrački potpuno sazreo i nametnuo se kao vođa ekipe. Šutirao je i pogađao iz svih pozicija. Hranio se energijom publike kojoj je borbenošću i atraktivnim potezima uzvraćao za bodrenje i bezuslovnu podršku koju je Zlatibor uvek imao na domaćem terenu. Jedan od najlepših momenta koje sam doživeo kao navijač je njegov kontranapad koji je završio šutirajući za tri poena glave okrenute prema publici, a ne košu. Lopta je pocepala mrežicu prolazeći kroz obruč, a hala se, objektivno procenjujem, tresla sledećih nekoliko sati od usklika oduševljenja koji su ispratili taj čudesni potez. Protivnicima se zatreslo nešto drugo, ali ovom prilikom nećemo o tome. "Zlatibor" je, uostalom, uvek poštovao svoje protivnike. Zato se i trudio da ih domaćinski ugosti i kući isprati kako dolikuje, sa što većim brojem koševa u njihovom obruču. Legendarna utakmica sa Litvanijom na Evropskom prvenstvu 95. ostala je upamćena po Đorđevićevim trojkama, ali verovatno najupečatljiviji momenat je zakucavanje Danilovića preko Sabonisa. Zašto ovo pričam? Pa, nekako sam ubeđen da je Sabonis došao u Čajetinu i igrao protiv "Zlatibora" da bi ga naš Dule Panta ispratio istim takvim zakucavanjem. Imao je drskost i sportski bezobrazluk koji su neophodan satojak u toj čudesnoj magiji koja stvara velikog igrača. Preko dvadeset godina je prošlo od te sezone, mene je život vodio svojim putevima i stranputicama, a "Zlatibor" je ostao tu u Čajetini da bije svoje košarkaške bitke, stvara nove heroje, pobeđuje, gubi, raduje i rastužuje svoje navijače. Nova, ambiciozna, uprava je pre nekoliko godina preuzela klub, stvarala sistem za njegovo funkcionisanje, gradila pobednički tim i ostvarila fantastične rezultate. "Zlatibor" je rastao, peo se, stepenicu po stepenicu, i stigao do najvećeg uspeha u istoriji kluba, plasmana u Košarkašku ligu Srbije. Iskreno, nemam pojma šta nas tamo čeka. To je ozbiljno takmičenje, konkurencija je strašna i, objektivno, teško je računati na značajne uspehe u debitantskoj sezoni. Ipak, šta god da bude, kakve god rezultate ostvarimo biću zadovoljan. Prosto je, znam da me "Zlatibor" neće razočarati.
By Carlosboki
By Carlosboki
RSS Feed