Došao je tiho a otišao uz pesmu i galamu. O njemu su više govorila njegova dela nego reči, što je prava retkost u svetu kvazi stručnjaka gde se svako u ama baš sve razume. On se razumeo "samo" u svoj posao. Sa svojim pomoćnicima (što legitimnim iz stručnog štaba, što ostalima) uspeo je da sastavi mlad, jak, brz tim sa par iskusnih pojedinaca, što bi rekli spoj mladosti i iskustva. Ono što svi stručnjaci, pa i oni sa prefiksom "kvazi" znaju, mlad tim znači i oscilacije u igri, pa otuda objašnjenje za dve mini serije od po 3 i 4 poraza koje su kod dobrog dela čajetinske košarkaške čaršije izazvale sumnju u rad struke. Najveći greh mu je, po nekima i neoprostiv što ima menadžera, to nužno zlo moderne košarke. Reč po reč, napravi se priča da nam menadžeri kroje tim. A suština je dijametralno suprotna: Gašić je otišao iz kluba upravo zato što je igrao koliko je trener smatrao da (ne)treba da igra. Menadžer se malčice naljutio (doduše ružna slika jeste da neko u klupskom kafeu urla na predsednika i šefa struke), ali to više govori o njemu. Ostaje veliki žal i minus što se uprava nije malo više hvatala za Gušu nego za gušu kada su u pitanju mlađe selekcije i što nije iskoristila impozantno znanje čoveka koji je trenersku karijeru izgradio gradeći mlade igrače i osvajajući sa njima medalje sa svetskih i evropskih šampionata. Ovako smo došli u situaciju da nam juniorski pogon spadne na 6 (slovima šest) igrača, ali kako rekoh, to je slaba ocena za organe kluba i to je zadatak broj 1 za aktuelni sastav UO. Da li je mogao više da forsira naše momke (što bismo svi mi voleli) u prvom timu ne znam, nisam toliko stručan. Svakako, za svoje dosadašnje košarkaško umeće imaju zahvaliti prethodnim trenerima a ne Vanji.

Skor Vanje Guše u Zlatiboru izgleda ovako: 
- 29 pobeda u KLS ligi uz najviši plasman u istoriji kluba - pozicija broj 4 na tabeli u sezoni 2017/18. i trenutno 5 pozicija u aktuelnoj sezoni.
- 7 pobeda u Kupu Srbije 2017/18, trofej 2.stepena kupa i četvrtfinale kupa Radivoja Koraća protiv Partizana
- 4 pobede u okviru grupe A superlige uz napomenu da se Mega Bemaks provukla dva puta kroz iglene uši
- 2 pobede u plejofu uz konstataciju da nam je lagano oteta ABA 2 liga i poklonjena davljeniku iz Vršca.

Dakle, malo je nedostajalo da Zlatibor pod vođstvom Vanje Guše, košarkaškog kapetana rodom iz Zadra zaplovi Jadranskim morem. Verovatno bi i tada neki imali neku zamerku, ali ne bi se Vanja ni tada ljutio. Veličina koju je pokazao na terenu je ništa naspram ljudske veličine koju su retki srećnici uspeli da upoznaju.

Došao je pravo među navijače kako sam reče tada, da upije pozitivnu energiju i ubije tremu pred premijeru protiv Metalca.

Otišao je, sa čajetinskom adresom u ličnoj karti koju će kako sam reče tada, "zauvek nositi u džepu od sakoa, blizu srca".

Vaš drug Blog'n'rolla, 
ljubitelj košarke, Čajetine i pravde.

Iako nisam Seka Aleksić, reših da je ovo pravi trenutak da na razglas pružim podršku našim momcima. Igrala se u prvom delu sezone neka manje dopadljiva košarka. Menjalo se mnogo, nije nam se sviđalo. "Mrzli" smo se u iznuđenoj hali punoj kvalitetnih pojedinaca pristiglih sa svih strana menadžerskog sveta. Dobardan distanca razmagnetisala je navijački pol, nesviđanje je raslo. Kladila sam se da ne može dugo potrajati. Previše je harizmatičan Guša, uporan Strajin, kapitenski jak Šane. Ušli su u formu, uneli energiju i što je najbitnije igraju timsku igru. Postavljeni su temelji čajetinske prvoligaške košarke. Ne mogu svega da se setim, ali ću dugo pamtiti još jedno podizanje pehara bez uobičajene podrške zaspalih vukova i loše sprovedene ceremonije. Papić je "moj novi" Pero Marić, a jedinog crnca koga priznajem u timu je i dalje samo Rašo Smola.

U nove pobede,
Bloginja je budna!

Jedan kratak osvrt na učešće u igri domaćih igrača na utakmicama KLS u prvih pet od sedam kola na kojima je vođena statistika. Od mogućih 680 minuta domaći igrači su u igri proveli 37,64 minuta odnosno 5,53%. Statistika je još više poražavajuća ako izuzmemo najboljeg domaćeg igrača Radenka Smolovića koji je u igri od mogućih 200 proveo 32,35 minuta odnosno 16,17%. Svi ostali domaći igrači od mogućih 480 bili su u igri 5,29 minuta odnosno 1,10%.
Da li je poruka koju šaljemo našim mladim, talentovanim, košarkaškim “klincima”: Gavoviću, Milekiću, Sapunu, Jankoviću, Vesoviću..........itd,: ista vas košarkaška sudbina čeka u seniorskoj košarci u vašem matičnom klubu KK “Zlatibor” Čajetina?

S poštovanjem,
Žiko Čorbić

Plače mi se ali sam muškarac i ne priliči mojim godinama...za mene tužan dan. Najmlađi prvotimac KK “Zlatibor” Srđan Radović (21 godina) danas uzima ispisnicu iz matičnog kluba i odlazi na “privremeni rad” u Prijepolje. Nažalost nije dobio šansu u svom klubu u svojoj maloj varoši. Meni ostaje samo da mu poželim svu sreću i da se stidim u ime drugih.

S poštovanjem,
Žiko Čorbić

Kada su me zamolili da napišem tekst o Košarkaškom klubu Zlatibor i svojim sećanjima na neke bitne utakmice, uspeo sam da se setim samo nekoliko njih. Više sam pamtio neke momente, atmosferu na tribinama i parketu. Dok sam premotavao svoja sećanja, shvatio sam da pišem tekst o klubu koji mi je doneo dosta radosti, strasti i pre svega o klubu koji me, kao navijača, nikada nije izneverio. Bilo je u toj našoj, čajetinskoj hali svega: i pobeda i poraza, ali ste uvek znali da će košarkaši "Zlatibora" svoj dres nositi časno i da se niko neće naigrati protiv njih. Iz ove perspektive tadašnji "Zlatibor" mi izgleda kao košarkaška reprezentacije Jugoslavije. Najbolji kad je to najpotrebnije! Bilo da se radilo o utakmicama u kojima se borio za opstanak ili vrh tabele.  Najupečatljivija sezona za mene je bila čini mi se 94-95. Predvođeni trenerom Rakovićem, momci su davali sve od sebe na parketu, pobeđivali znatno skuplje timove, a kruna sezone je bila utakmica sa Crvenom Zvezdom u finalu Kupa Srbije ( ne zove se baš tako, al' ko mari ). Duško Pantović je, čini mi, se te sezone igrački potpuno sazreo i nametnuo se kao vođa ekipe. Šutirao je i pogađao iz svih pozicija. Hranio se energijom publike kojoj je borbenošću i atraktivnim  potezima uzvraćao za bodrenje i bezuslovnu podršku koju je Zlatibor uvek imao na domaćem terenu. Jedan od najlepših momenta koje sam doživeo kao navijač je njegov kontranapad koji je završio šutirajući za tri poena glave okrenute prema publici, a ne košu. Lopta je pocepala mrežicu prolazeći kroz obruč, a hala se, objektivno procenjujem, tresla sledećih nekoliko sati od usklika oduševljenja koji su ispratili taj čudesni potez. Protivnicima se zatreslo nešto drugo, ali ovom prilikom nećemo o tome. "Zlatibor" je, uostalom, uvek poštovao svoje protivnike. Zato se i trudio da ih domaćinski ugosti i kući isprati kako dolikuje, sa što većim brojem koševa u njihovom obruču.  Legendarna utakmica sa Litvanijom na Evropskom prvenstvu 95. ostala je upamćena po Đorđevićevim trojkama, ali verovatno najupečatljiviji momenat je zakucavanje Danilovića preko Sabonisa. Zašto ovo pričam? Pa, nekako sam ubeđen da je Sabonis došao u Čajetinu i igrao protiv "Zlatibora" da bi ga naš Dule Panta ispratio istim takvim zakucavanjem. Imao je drskost i sportski bezobrazluk koji su neophodan satojak u toj čudesnoj magiji koja stvara velikog igrača. Preko dvadeset godina je prošlo od te sezone, mene je život vodio svojim putevima i stranputicama, a "Zlatibor" je ostao tu u Čajetini da bije svoje košarkaške bitke, stvara nove heroje, pobeđuje, gubi, raduje i rastužuje svoje navijače. Nova, ambiciozna, uprava je pre nekoliko godina preuzela klub, stvarala sistem za njegovo funkcionisanje, gradila pobednički tim i ostvarila fantastične rezultate. "Zlatibor" je rastao, peo se, stepenicu po stepenicu, i stigao do najvećeg uspeha u istoriji kluba, plasmana u Košarkašku ligu Srbije. Iskreno, nemam pojma šta nas tamo čeka. To je ozbiljno takmičenje, konkurencija je strašna i, objektivno, teško je računati na značajne uspehe u debitantskoj sezoni. Ipak, šta god da bude, kakve god rezultate ostvarimo biću zadovoljan. Prosto je, znam da me "Zlatibor" neće razočarati.

By Carlosboki

U ušuškanom, redovnom, subotnjem terminu, radovali su se navijači još jednoj pobedi omiljenog tima. Ulazi se još sigurnije u završnicu sezone s većim akcentom na kiks Vojvodine i dizanje pehara, nego sto se postavlja pitanje pobednika u direktnim duelima. Jedino pitanje je ko će proigrati, ko oduševiti, ko razočarati, koliko naših će ulaziti. Slika koja je obeležila duel sa Kolubarom su vrhunske asistencije "drugog" plejmerkeja Sanela. Često ne u realnom broju, pogotovu na gostujućim utakmicama, njih 15 pratio je uzvik oduševljenja i strepnje. Lopta je svaki put letela u naizgled prazan prostor pod košem. Raspoloženi Marić, Radić, Kojić i Smolović u prvom periodu igre, nalaze ih i lagano postižu atraktivne poene. Košarka i mora da bude zabavna, atraktivna, brza i timska. Zato ću i navesti sve igrače tima koji ulazi u poslednje tri utakmice i doprinose ostvarenju cilja. Tmušić, Smolović, Marić, Mukanovic, Radić, Kojić, Vulić, Jevđić, Stanisavljević, Čorbić, Brašanac, mlađi Čajetinci. Nisam rođena da igram timski sport. Košarkaški se rekreiram, poslovno stičem timske veštine. Izdvajam, ali imam kriterijume. Svoje. Pišem, dakle postojim. Iza svega stojim. Cenim sve što vidim, ne ćutim o onome što ne vidim, a mora da se vidi. O onome što u ugovoru piše, ko se plaća više. Ko nosi koji broj, ko je drugi, srčaniji, duhovitiji. Ko se prošetka, a ko rizikuje i preuzima inicijativu. Pravih psihološke profile i od košarke pravim svoj hobi. Radić je profesionalac. Pravi po meri čajetinske publike. Posvećujem priču njemu i njegovom mukotrpnom radu. Emotivcu ovakva priča znači. Svakim skandiranjem Radiću... Neću... prepušta se njemu da radi. On se takav i rodio. Radić. Kao i obično, par redova posvećujem Marićevoj roli. Hvala za sigurnost koju nam daješ i svemu što u koš staje baš onda kada protivnik opazi šansu i pomisli na preokret. Zato je on, Mladene Šekularcu i Dule Radoviću pravi lider našeg tima. Zanimljiv mi duel Radić- Marić. Poređenje neuporedivog, davanje uvek i svega i selektivnog davanja sebe. Ne mogu da kazem šta više volim, ali znam čemu sam ja bliža. Ko je moja družina. Neka svako u nastavku dobije baš ono što mu treba. Umornima i zaslužnima - odmor, vrednima i mladima - minutaža, najmladjima - prilika. Neka se dokaže i ko se dokazao nije, preostale utakmice su baš za to. Kapetane, okreni malo brod. Sunčano je, lepo. Zašto da svi želimo da se ovo krstarenje već jednom završi. Neka se istorija piše krasnopisom. Produžimo vreme punih tribina uz osmehe zadovoljstva. Vreme je relativno, a košarka u Čajetini konstantna.

Ne dugujte ni suze, ni krv, ni znoj.
Pozdrav sa tribina
by Bloginja

Slušala sam kako možemo da dobijemo Vošu. Mislim na način. I sve je bilo kristalno jasno. Vidim i ja tu njihovu igru.Znam kako su dobili Slobodu.Vidi se ta stara sprema, vidi se mladost, gipka kolena i mišići. Nisu igrači ni blizu povreda, imaju po 17-20 godina i znaju odakle dolaze i gde bi da idu. Imaju prvo mesto. Nemaju podršku građana, ni grada. Imali bi bar još 10 više navijača, da ih ja ne oterah. Još da i naše poterah... Još i da me ko čita... Derbi kola. Da li obe ekipe idu u viši rang?Lepa košarka, korektno suđenje, intimna atmosfera. Rezultatska klackalica. Zamalo da dobijemo utakmicu bez ijednog pleja. Sanelova faca: "Nemoj mene", dekoncentracija i umor. Vlajsovo sve. Nemam više snage i boli me sve što kažem, jer predugo traje.Gutačima energije, simulatorima, manipulatorima mogu samo da poželim kartu u jednom pravcu, koju priželjkuje toliko Čajetinaca. Imam i ja blokade, neispunjenih želja, forsiranja ličnosti, lutanja, ali šta Vas o tome briga, ja sam profesionalac i tako to i rešavam. Ne brine mi se Vlajsova briga. Gledaju mi se plejmejkerske majstorije. Izabrah lirsku formu, jer šta više kritički reći na temu. Najbolja je trenerova rečenica, prva na mestu koju postavih kao naslov. Kraj. Ostaje pitanje, ko može da reši tešku utakmicu? Ko podnosi tešku završnicu? Radić sa pet, Smola bez prilike za svoje faulove, Vulić bez šuta, Jevđić sa harmonikom, Mandić i Marić bez dobrih dodavanja, Kojić bez raspoloženih saigrača, Šane bez kapitenske trake, Čajetinci sa klupe... U igri gde glavni ne slušaju pomoćne, gde plejmejkeru uigrane akcije okreću glave, oslanjamo li se na domaći teren, viku, buku, podršku? Sve mora da se zasluži. Bez kiksa.

Ravničarski pozdrav od Bloginje.