Glas je glas

Zlatibor... Čajetina... Prva liga... Srbija... Digli su navijači svoj glas, kapiten pehar, Čajetina rejting. Digla se varoš, puna su srca. Poslednje kolo ipak puno teže od trubačkog, mešovitog, na parketu koji život znači. Organizovano se pošlo, svi kao jedan po još jedan pehar. Istorijski. Nismo mali sve dok znamo odakle smo. Mi smo se odavno izdigli iznad varoške sredine, deo smo Srbije i nije baš toliko ni čudno otkud Čajetina sa velikim Novim Sadom. Uz velike i male ljude, uz veliko i malo davanje sebe, uz veliku ili malu veru, ambiciju, ogromnu ili nikakvu kritiku, pojedinačno ili grupno, uspeh je tu. Nije sada vreme za velika pitanja, po koja reč se otme u vesela svitanja. Čajetina slavi. Poslednja utakmica sumirana, zumirana, slabo šta promeni u mojoj glavi od onoga kako je prica i počela. Volim kad sam sebi u pravu. Nisam ponosna na navijače. Nije to baš ona jačina, ona žestina kao kad otvorismo prvu stranicu legendarnog uspeha. Ulenjili su vas trubači, na tribinama se ne cupka uz svadbarski ritam. Nema zamene za buku koja izlazi iz nas. Hrabro i organizovano u prvu ligu. Jer, bez obzira na sve, navijanje za voljeni klub u Čajetini je uvek i bilo prva liga. Meni ostaje žal, uz veru da je namerno, što kapiten i značajna ličnost, verovatno i legenda kluba u vremenu koje je bilo i koje dolazi, pehar podiže onako ekskurzijski, u suvoj majici, sa klupe. Uz pokoju moju suzu koja ne reflektuje tugu, već ponos, svesnost i zahvalnost za sve i sreću u tom trenutku koja prsnu bolje nego mehurići bilo kog šampanjca. Svi ste šampioni, ali 'ajde i da glasamo. Ne kitim se tuđim perjem, ne prisvajam uspeh, nisam mirođija, ponajmanje Toša, nisam ni najpametnija. Zato sebi neću dati glas. Ko još za sebe glasa?! Još jedno bravo za Petra Marića, koji zasluženo, brojem glasova, nađe svoje mesto u još jednom timu. Idealnoj petorci. Postave se stvari na svoje mesto. Radujem se još jednoj, kulturnoj proslavi i vidimo se svi u Mladosti.