Alternativna. Nesigurna. Kvazi. Teška za gledanje. U Aleksincu momci vidno u lošijoj formi. Domaćini više košarkastiji, kako volim da kažem kad je na prvi pogled primetna dominacija ekipe. I ovaj put lek je bio u iskusnom i stabilnom Mukanoviću koji je celo prvo polurveme kontrolisao igru i bio razlog što jedina s ponosom u hali dižem onaj šal visoko iznad glave. Bili smo na momente svi tu, u utakmici, u igri. Nakon pauze, kod protivnika veći napredak. Održan je kratki kurs vođenja ekipe. I promena u taktici. U potpunosti je naš tim ostao bez ideja i rešenja. Pokazala su se tačna predviđanja ljubitelja kluba i košarke još pre sezone, da svaka ekipa koja zaustavi Mukanovića i sačuva raspoloženog ili ne, Marića, može veoma lako da slavi i kući i sa strane. Gledajući igru koja se odvija daleko od koša protivnika, bez sigurnih pasova, prodora, promašenih zicera, uz igru bez skokova, shvatila sam da jedino imamo igrača u rotaciji. Skupih i zvučnih. Starih i novih. I novijih. I onih koji ostaju i onih koji prete odlaskom. Ponedeljak je uvek bio dan za izbacivanje iz kuće, dan za sumiranje, odlučivanje, sastančenje. Nekad se igrala košarka da budeš kući jak, a tamo šta god... Sad najavljuju savremenu igru i novu košarku. Kakva god, samo nek mi nabaci osmeh na lice, ritam u noge i podere glasne žice. Ja volim KK Zlatibor. Vidimo se na derbiju.
Bloginja
Bloginja
RSS Feed