Slušala sam kako možemo da dobijemo Vošu. Mislim na način. I sve je bilo kristalno jasno. Vidim i ja tu njihovu igru.Znam kako su dobili Slobodu.Vidi se ta stara sprema, vidi se mladost, gipka kolena i mišići. Nisu igrači ni blizu povreda, imaju po 17-20 godina i znaju odakle dolaze i gde bi da idu. Imaju prvo mesto. Nemaju podršku građana, ni grada. Imali bi bar još 10 više navijača, da ih ja ne oterah. Još da i naše poterah... Još i da me ko čita... Derbi kola. Da li obe ekipe idu u viši rang?Lepa košarka, korektno suđenje, intimna atmosfera. Rezultatska klackalica. Zamalo da dobijemo utakmicu bez ijednog pleja. Sanelova faca: "Nemoj mene", dekoncentracija i umor. Vlajsovo sve. Nemam više snage i boli me sve što kažem, jer predugo traje.Gutačima energije, simulatorima, manipulatorima mogu samo da poželim kartu u jednom pravcu, koju priželjkuje toliko Čajetinaca. Imam i ja blokade, neispunjenih želja, forsiranja ličnosti, lutanja, ali šta Vas o tome briga, ja sam profesionalac i tako to i rešavam. Ne brine mi se Vlajsova briga. Gledaju mi se plejmejkerske majstorije. Izabrah lirsku formu, jer šta više kritički reći na temu. Najbolja je trenerova rečenica, prva na mestu koju postavih kao naslov. Kraj. Ostaje pitanje, ko može da reši tešku utakmicu? Ko podnosi tešku završnicu? Radić sa pet, Smola bez prilike za svoje faulove, Vulić bez šuta, Jevđić sa harmonikom, Mandić i Marić bez dobrih dodavanja, Kojić bez raspoloženih saigrača, Šane bez kapitenske trake, Čajetinci sa klupe... U igri gde glavni ne slušaju pomoćne, gde plejmejkeru uigrane akcije okreću glave, oslanjamo li se na domaći teren, viku, buku, podršku? Sve mora da se zasluži. Bez kiksa.

Ravničarski pozdrav od Bloginje.

Nisam gledala utakmicu. Termin nije bio za majke. Izabrala sam bliže tribine i nadala se kvalitetnijoj utakmici, jer bolje vidim na blizinu. U Velikom parku predstava ravna lošem amaterizmu, dok Zlatibor osvoji vrh tabele. O ovoj našoj znam samo iz statistike. Ja joj verujem i puno mi govori. Prvo pogledam Smolinu minutažu. Gle čuda... Rašo Smola... Znajući da na moju podršku uvek može da računa gde god bila, igrao je kao da sam tu, verujući da stvari i od toga zavise. Skromna sam u tom odnosu, ali njegovo skromno je za trofej. Zato na svaki poen  dodam još dva, za svaki skok osmeh više, za dabl-dabl, skromnost na skromnost. Za svako izvođenje posle prve greške, za svaki faul glup dodam samo: "Rašo Smolaaaa". Da nije skromnosti ko zna čega ne bi bilo. I u Čajetini, u hali, u školi, u prodavnici... Živela bih tamo gde je vrlina. Tuđe je sve bolje, skuplje, vrednije... Skromno ću reći, tvoj sam najveći fan. Izbori se za minute i ostani baš takav.

Bloginja

Kolo kečeva. Domaćinska košarka i zadovoljna publika. Ova, Čajetinska, opet najzhtevnija. Prvi put se desilo da se izviždi igrač, ako ne računamo početne partije Đokica, dok se nisu svi navikli na frizuricu. Dokazano je još jednom da navijači ne praštaju izgubljene lopte i neefikasne završnice uz loše paseve. Niko nikoga ne čeka, prolazi prvi deo prvenstva. Košarka je dinamična. A ja evo čekam i Vlajsa i Jevđu do Vojvodine,kao jedna od strpljivijih i tolerantnijih. Volim loše protivnike. Ne toliko zbog lošeg podnošenja poraza, mada ima istine, već zbog šanse za sve. Podjednako šanse. Zadovoljna lica dece, koja bodre jednog od njih, znajući da ima mesta za sve koji u hali biraju košarku. Pa i neka se provozaju samo do gradova, ali neka igraju pod našim koševima. Subota je bila baš po mojoj meri. Istina, nekvalitetnija košarka, kao ono nekad, ali sve na svom mestu. I tad i sutradan. Za više ovakvih prilika, igraće KK Zlatibor do kraja polusezone. Naredna godina je nova.
P.S. U Vandome-u kao na terenu. Domaćem.
​
By Bloginja

Tri profesorke koje su izvele generacije dece na pravi put - baksuzi. Inženjeri građevine, elektrotehnike, mašinstva - akademski građani - baksuzi. Arhitekte, lekari, advokati, pravnici... Ma džaba im sve diplome kad su najobičniji baksuzi. Da su manje knjiga čitali, možda bi KK Zlatibor bolje igrao. Možda bi sve bolje bilo da na tribinama ne sede konobari, kuvari, automehaničari, trgovci, hotelijeri, pošteni i vredni ali sa tom jednom malom natprirodnom manom koja naš tim sputava i koči. Možda bi Jevđić uhvatio koju loptu u reketu da na tribinama nema upravnika skijališta, proverenog baksuza. Možda bi Smolović prestao da pravi taj nepotreban faul kada ga ne bi gledali majka, tetka, tečo i rođak. A sto puta im je rekao da ne dolaze. Ova što prodaje osiguranje ko da namerno nosi polisu u džepu i svojom aurom koči Vlajsa i njegovu povređenu nogu. Kojić može osvojiti još pet svetskih titula al u Čajetini se neće naigrati jer ga sa tribina gleda kompletno odeljenje V-3, specijalizovano za malerisanje svetskih šampiona (priča se da je zbog njih i Novak izgubio). Jedan vozač kamiona prati klub od osnivanja samo da bi igrače cveljao svojim pakosnim mislima. Odabere tako nekoga ni krivog ni dužnog, i evo, Stevović nije više mogao da izdrži. Marić senior dolazi iz Užica na svaku utakmicu samo da maleriše svog naslednika, da ga ne daj Bože ne prestigne i ne ostavi veći trag u Zlatiboru od njega svojevremeno. 
Svi oni aplauzi, poderana pluća i glasne žice... Probušene kože na bubnjevima... Tona iseckanog novinskog papira... Sve je to najobičnija maska koja je napokon pala. Vizionar je konačno raskrinkao pravu nameru navijača u Čajetini.
Ko zna kada je Zlatibor mogao da uđe u prvu ligu. Nije, jer na tribinama sedi jedan frizer, koji baksuzira već 37 godina.

Blog'n'rolla

Pobedili smo direktnog konkurenta. To je jedino bitno. Lavež pasa je oterao crne mačke, sportsku sreću najavile su ptice. Južnjačka magija slabija u završetku. Igrajmo u svakom kolu, Čete su uz vas.
​Bloginja