Nisam gledala utakmicu. Termin nije bio za majke. Izabrala sam bliže tribine i nadala se kvalitetnijoj utakmici, jer bolje vidim na blizinu. U Velikom parku predstava ravna lošem amaterizmu, dok Zlatibor osvoji vrh tabele. O ovoj našoj znam samo iz statistike. Ja joj verujem i puno mi govori. Prvo pogledam Smolinu minutažu. Gle čuda... Rašo Smola... Znajući da na moju podršku uvek može da računa gde god bila, igrao je kao da sam tu, verujući da stvari i od toga zavise. Skromna sam u tom odnosu, ali njegovo skromno je za trofej. Zato na svaki poen  dodam još dva, za svaki skok osmeh više, za dabl-dabl, skromnost na skromnost. Za svako izvođenje posle prve greške, za svaki faul glup dodam samo: "Rašo Smolaaaa". Da nije skromnosti ko zna čega ne bi bilo. I u Čajetini, u hali, u školi, u prodavnici... Živela bih tamo gde je vrlina. Tuđe je sve bolje, skuplje, vrednije... Skromno ću reći, tvoj sam najveći fan. Izbori se za minute i ostani baš takav.

Bloginja

Kolo kečeva. Domaćinska košarka i zadovoljna publika. Ova, Čajetinska, opet najzhtevnija. Prvi put se desilo da se izviždi igrač, ako ne računamo početne partije Đokica, dok se nisu svi navikli na frizuricu. Dokazano je još jednom da navijači ne praštaju izgubljene lopte i neefikasne završnice uz loše paseve. Niko nikoga ne čeka, prolazi prvi deo prvenstva. Košarka je dinamična. A ja evo čekam i Vlajsa i Jevđu do Vojvodine,kao jedna od strpljivijih i tolerantnijih. Volim loše protivnike. Ne toliko zbog lošeg podnošenja poraza, mada ima istine, već zbog šanse za sve. Podjednako šanse. Zadovoljna lica dece, koja bodre jednog od njih, znajući da ima mesta za sve koji u hali biraju košarku. Pa i neka se provozaju samo do gradova, ali neka igraju pod našim koševima. Subota je bila baš po mojoj meri. Istina, nekvalitetnija košarka, kao ono nekad, ali sve na svom mestu. I tad i sutradan. Za više ovakvih prilika, igraće KK Zlatibor do kraja polusezone. Naredna godina je nova.
P.S. U Vandome-u kao na terenu. Domaćem.
​
By Bloginja

Tri profesorke koje su izvele generacije dece na pravi put - baksuzi. Inženjeri građevine, elektrotehnike, mašinstva - akademski građani - baksuzi. Arhitekte, lekari, advokati, pravnici... Ma džaba im sve diplome kad su najobičniji baksuzi. Da su manje knjiga čitali, možda bi KK Zlatibor bolje igrao. Možda bi sve bolje bilo da na tribinama ne sede konobari, kuvari, automehaničari, trgovci, hotelijeri, pošteni i vredni ali sa tom jednom malom natprirodnom manom koja naš tim sputava i koči. Možda bi Jevđić uhvatio koju loptu u reketu da na tribinama nema upravnika skijališta, proverenog baksuza. Možda bi Smolović prestao da pravi taj nepotreban faul kada ga ne bi gledali majka, tetka, tečo i rođak. A sto puta im je rekao da ne dolaze. Ova što prodaje osiguranje ko da namerno nosi polisu u džepu i svojom aurom koči Vlajsa i njegovu povređenu nogu. Kojić može osvojiti još pet svetskih titula al u Čajetini se neće naigrati jer ga sa tribina gleda kompletno odeljenje V-3, specijalizovano za malerisanje svetskih šampiona (priča se da je zbog njih i Novak izgubio). Jedan vozač kamiona prati klub od osnivanja samo da bi igrače cveljao svojim pakosnim mislima. Odabere tako nekoga ni krivog ni dužnog, i evo, Stevović nije više mogao da izdrži. Marić senior dolazi iz Užica na svaku utakmicu samo da maleriše svog naslednika, da ga ne daj Bože ne prestigne i ne ostavi veći trag u Zlatiboru od njega svojevremeno. 
Svi oni aplauzi, poderana pluća i glasne žice... Probušene kože na bubnjevima... Tona iseckanog novinskog papira... Sve je to najobičnija maska koja je napokon pala. Vizionar je konačno raskrinkao pravu nameru navijača u Čajetini.
Ko zna kada je Zlatibor mogao da uđe u prvu ligu. Nije, jer na tribinama sedi jedan frizer, koji baksuzira već 37 godina.

Blog'n'rolla

Pobedili smo direktnog konkurenta. To je jedino bitno. Lavež pasa je oterao crne mačke, sportsku sreću najavile su ptice. Južnjačka magija slabija u završetku. Igrajmo u svakom kolu, Čete su uz vas.
​Bloginja

Postoje utakmice koje moraju da se dobiju. Koje su imperativ. Nije to odlika malograđanštine i zatvorenih umova. To je cena izraza kao što su hram i srce košarkaško. Ko se daje ima pravo i da traži. Zato hvala. Za sve dobro što budite u nama. A atmosfera nije mogla biti kao za derbi, jer ni utakmica to nije bila. Dva tima, tako blizu, a tako daleko. Kao komšije koje ne govore, iako imaju zajedničke rođake. Smirenih strasti, bez velikih prozivki, ispratismo meč neravnopravnih protivnika. Učim da je sve to sport, stvar trenutka, ritma... Nisam ni bila za trubački, već onaj proizveden dlanovima, grlom i koji prati pesma. Ima li teških gostovanja, ili su sva takva? Ima li favorita, dobrih i loših priprema? Teških i lakih utakmica? Jake ili slabe lige? Ulazi li se s jednim ili šest poraza? Jak si ako si svoj i u tuđoj kući. Ne gledaju mi se preplašeni, izgubljeni, ničiji... Neorganizovani, loši đaci. Hrabro i u Pirotu. Sve što ne valja, gurnite pod ćilim.
p.s. Simbolično ili ne, veče provedoh kao Kip Slobode. Kao da sam znala kako će Šekularac propratiti utakmicu sezone.
​
Večiti Smolin fan, Bloginja.

Alternativna. Nesigurna. Kvazi. Teška za gledanje. U Aleksincu momci vidno u lošijoj formi. Domaćini više košarkastiji, kako volim da kažem kad je na prvi pogled primetna dominacija ekipe. I ovaj put lek je bio u iskusnom i stabilnom Mukanoviću koji je celo prvo polurveme kontrolisao igru i bio razlog što jedina s ponosom u hali dižem onaj šal visoko iznad glave. Bili smo na momente svi tu, u utakmici, u igri. Nakon pauze, kod protivnika veći napredak. Održan je kratki kurs vođenja ekipe. I promena u taktici. U potpunosti je naš tim ostao bez ideja i rešenja. Pokazala su se tačna predviđanja ljubitelja kluba i košarke još pre sezone, da svaka ekipa koja zaustavi Mukanovića i sačuva raspoloženog ili ne, Marića, može veoma lako da slavi i kući i sa strane. Gledajući igru koja se odvija daleko od koša protivnika, bez sigurnih pasova, prodora, promašenih zicera, uz igru bez skokova, shvatila sam da jedino imamo igrača u rotaciji. Skupih i zvučnih. Starih i novih. I novijih. I onih koji ostaju i onih koji prete odlaskom. Ponedeljak je uvek bio dan za izbacivanje iz kuće, dan za sumiranje, odlučivanje, sastančenje. Nekad se igrala košarka da budeš kući jak, a tamo šta god... Sad najavljuju savremenu igru i novu košarku. Kakva god, samo nek mi nabaci osmeh na lice, ritam u noge i podere glasne žice. Ja volim KK Zlatibor. Vidimo se na derbiju.

​Bloginja

Još uvek se teren opipava. Nema favorita, a ni straha od velikih, ambicioznih klubova. Bar ne u našoj kući. U našoj kući košarke. Odličan rezultat. Vojvodina je pala. Nadvisili smo u svakom segmentu. Veliko bravo za posvećenost, srčanost i želju. Navijači to umeju da vide i cene. Neću pričati o košarci, igri, taktici, skautingu, akcijama, postavci, gužvi, tesnim patikama... Jedva sam čekala da pomenem entuzijazam, žar i jedinstvo. Ovo je tim i za to volim da navijam. Samo hrabro u naredno kolo, a ja imam mnogo pripreme oko derbija. Aplauz za igru od Bloginje. Srećno.